О књизи: 2011 / Чињеница да је сачуван дневник опсаде ученице Лене Мухине је само по себи чудо. 1962. године завршио горе у Лењинградском партијском архиву (данас Централни државни архив историјских и политичких докумената Санкт Петербурга) и тамо се чува до данас. Знамо „одрасле“ сведочанство о том чудовишном, недовољно проученом феномену који се зове опсада Лењинграда: „Опсада Лењинграда. Мемоари“ Д. С. Лихачова, „Белешке опсадног човека“ Л. Ја. Гинзбурга, „Дневник опсаде“ Г. А. Књазева, „Сећања на опсаду“ В. М. Глинке и многи други. Али има мало доказа од деце. У смислу запањујућег утицаја на читаоца, једно се може назвати: дневник Јуре Рјабинкина, дат у Лењинградском јеванђељу - „Књига опсаде“ Д. Грањина и А. Адамовича. А сада - дневник Лене Мукхине. Шта се може супротставити болној смрти од глади у условима када се опште прихваћени морални стандарди урушавају? Шта нас може спасити од духовне деградације у условима када нас борба за опстанак лишава „људског лица“, а глад и страх од смрти човека претварају у животињу редослед писама. Покушај да се кроз речи разуме шта се дешава, да се разуме сам. И још нешто: интуитивно знање које вам је потребно да сачувате своју историју, своје искуство - за друге је Лена једном сањала да напише књигу са пријатељицом, „коју бих волела да прочитам, али која, нажалост, не постоји. ” Ова књига постоји. И то је доказ да су се људи у најнељудским временима трудили да сачувају своју људску суштину. То је оно што нам данас даје наду. Дневник су за објављивање припремили радници Санктпетербуршког института за историју Руске академије наука. Уводни чланак С. Иарова.